Осветљење тунела се разликује од стандардног осветљења коловоза јер мора остати у функцији 24 сата дневно; посебно, потребан интензитет осветљења је већи током дана него ноћу, што трошкове електричне енергије чини значајном компонентом оперативних трошкова. Штавише, осветљење тунела поседује јединствене карактеристике које се разликују од општег осветљења коловоза, као што је узимање у обзир визуелне адаптације човека на светло и таму, као и захтеве за осветљењем унутар прелазних простора. Ови фактори су саставни део дизајна осветљења тунела и нераскидиво су повезани са безбедношћу корисника. Осветљење тунела се обично категорише на улазно, унутрашње и излазно осветљење. Осветљење улаза подлеже посебно строгим захтевима, који захтевају постепено смањење осветљености са нивоа који се може упоредити са спољашњим окружењем. Конкретно, нивои дневне осветљености улаза одређују фактори као што су спољашња осветљеност, брзина возила, видно поље на улазу и дужина тунела. Међународна комисија за осветљење (ЦИЕ) дели осветљење улаза у тунел у две зоне (почев од портала): зону прага и прелазну зону. Зона прага има за циљ да елиминише ефекат „црне рупе“, омогућавајући возачима да јасно идентификују препреке на улазу, док је прелазна зона дизајнирана да ублажи оштар контраст између зоне прага и основног унутрашњег осветљења даљим постепеним смањењем нивоа осветљења. Јапански стандарди даље деле улазно осветљење на приступну зону, зону адаптације и прелазну зону.
Унутрашња зона је област унутар тунела на коју спољашње природно светло не утиче, где се вид возача ослања искључиво на вештачко осветљење тунела. Ову зону карактеришу уједначени нивои осветљења. Пошто ниво осветљења остаје константан, дизајн се фокусира на обезбеђивање одговарајуће вредности осветљености, одређене обимом саобраћаја и брзином возила. Распоред и нивои осветљености улазних, прелазних, унутрашњих и излазних зона унутар тунела.